Vetre, pričaj sa mnom
Ovaj film sam pogledao na 31. Festivalu autorskog filma, 26. novembra 2025. u Beogradu, a iščekivao sam ga mesecima, otkako sam propustio da ga pogledam na Sarajevskom filmskom festivalu ranije u toku godine.
Tada sam bio sedeo u čajdžinici Džirlo sa S., i pio moju omiljenu bosansku kafu sa ratlukom i šerbetom, kada nam se pridružio moj kolega J. sa svojom devojkom — došli su pravo sa jutarnje projekcije, J. je delovao pomalo zabrinuto, smušeno i rasejano, i ubrzo mi je priznao da ga je film s kojeg je upravo došao, Vetre pričaj sa mnom, duboko dirnuo i da je uz njega plakao. To me veoma iznenadilo, jer, prvo, tada još nisam dobro poznavao J. i nisam uviđao koliko je to jedan divan i osećajan mladić, a drugo, nikako nisam u sebi mogao da pomirim plakanje uz film i ogromnu mušku pojavu mog kolege.
Od tada sam postao vrlo radoznao da pogledam Vetre, pričaj sa mnom, a posebno sam se pokajao zato što ranije nisam istražio o kakvom i čijem filmu se radi, jer sam u festivalskom prospektu samo letimično preleteo preko naslova koji mi se nije naročito dopao. Kada sam saznao da je to debitantski dugometražni film Stefana Đorđevića, jednog od momaka iz filma Tilva Roš, za mene je postalo izvesnije da se ne radi o nekom nasumičnom trenutku emocionalne rastrojenosti mog kolege, već da je reč o nečemu izuzetnom, ali prilika da se film pogleda na SFF-u je bila propuštena, i trebalo je čekati sve do FAF-a.
U međuvremenu je Stefan osvojio Srce Sarajeva, zatim i Zlatna kolica, a u meni su očekivanja toliko narasla da sam se bojao da ne postoji film koji bi mogao da ih ispuni. Ali Vetre, pričaj sa mnom je ispunio i prevazišao sva moja očekivanja. Ovaj lepi film je u meni probudio potrebu da ga obgrlim, da ga nekako celog obuhvatim, upijem i sačuvam u sebi zauvek.
Ovaj, zapravo, metafilm, prati Stefana u poduhvatu da završi film o svojoj pokojnoj majci Negrici, koji je započeo kada se ona preselila na obalu Borskog jezera gde se alternativnim, holističkim metodama lečila od raka. Stefan okuplja svoju porodicu na tom mestu gde zajedno, tokom nekoliko dana, sređuju maminu kamp kućicu dok, paralelno s tim, Stefan spašava i udomljava psa Liju, kog je, dolazeći na jezero, slučajno udario autom.
Igrani delovi filma koje nose stvarni članovi Stefanove porodice govore o sadašnjosti u kojoj majke više nema, a dokumentarni snimci majke napravljeni na jezeru, prepliću se s njima u pažljivo osmišljenom ritmu. Nasuprot Ležaićevom novom filmu Kako je ovde tako zeleno?, igrani delovi s članovima Stefanove porodice deluju autentično, toplo i iskreno, a posebno bih istakao Stefanovu baku i scenu njihovog razgovora o majčinoj haljini, gde, kako sam kasnije razumeo, baka nije ni bila svesna da se snima, kao, uostalom, i većinu vremena, jer pati od određenog oblika demencije. Zbog ogromne privrženosti i ljubavi koju imam prema svojoj baki, scene sa Stefanovom bakom su za mene bile posebno značajne, i moram da priznam da sam, nakon srpske premijere filma na FAF-u, kada je cela ekipa filma izašla na binu, u sebi, zamerio Stefanu što je poljubio i zagrlio dedu, a baku je, koja je delovala nesnađeno i kao da nije sigurna gde je, kao neka zbunjena životinjica pod zaslepljujućim svetlima reflektora, preskočio.
Da se vratim na glavnu stvar, ne znam da li je bilo do toga što sam već i pre gledanja filma znao o čemu se radi, ili do nekog njegovog specifičnog svojstva, ali od samog početka mi je bilo jasno da je tema ono iskonsko osećanje patnje za nekim koga više nema, i zbunjenosti koja nastaje nakon suočavanja sa smrću bližnjeg. Unutrašnji nemir protagoniste, koji u par navrata isplivava kroz afektivne ekscese usmerene prema porodici i psu, stišava se u trenucima samoće, najčešće tokom noći, kada preslušava snimke razgovora s majkom iz perioda lečenja. Ovo me odmah podsetilo na jednu epizodu iz Prustovog U potrazi za izgubljenim vremenom, gde se glavni lik priseća kada je, iz Donsjera, gde je bio u poseti kod svog prijatelja, telefonirao baki koja je tada, još uvek živa, bila u Parizu, gde Prust kaže:
"Kakvo istinsko prisustvo, taj tako blizak glas - u stvarnoj odsutnosti! Ali i slika budućeg večnog rastanka! Često mi se, slušajući tako a ne videći onu koja mi govori iz tolike daljine, činilo da taj glas vapi iz bezdana iz koga nema povratka, pa sam iskusio strepnju koja mi je predstojala i obuzela me onog dana kad mi se jedan glas ponovo javio tako (sam glas, jer nije više poticao iz tela, koje nikada više neću videti) šapućući mi reči koje sam poželeo da poljubim na usnama što su zauvek nestale u prah."
U duhu ideje "glasa koji vapi iz bezdana iz kog nema povratka", u filmu je postignut efekat da je gledalac neobično i izraženo, na visceralnom nivou, svestan da osoba koja govori i čiju svakodnevnicu gledamo (Stefanova majka) nije više među živima, da je to glas koji više ne potiče iz tela. Sveprisutnost smrti u atmosferi možda je najbolje dočarana scenama u pećini, gde dolazi do izražaja nemogućnost čoveka da se pomiri sa sopstvenim ništavilom koje mu sledi. Jer nama često, usled nedostatka intuitivnog poimanja bilo čega što je van čulnog iskustva, ništavilo ne izgleda kao neutralna kategorija u kojoj smo lišeni apsolutno svega pa i same mogućnosti postojanja, već kao jedno hladno i mračno mesto, gde čula i svest opstaju, gde naše postojanje ne samo da je moguće (što bi bilo suprotno definiciji), već je i neizdrživo. Mogućnost da je neko koga volimo tamo, gotovo je podjednako razarajuća kao i pomisao da ćemo i mi sami, nekad kada konačno budemo otrgnuti iz života, tamo završiti. Sablasna scena u kojoj Negrica plače i grca u pećini ostavlja utisak da je ona, iako još uvek živa, već na prelazu ka tom strašnom mestu, negde između svetova, gde, tako suočena sa indiferentnim i neumoljivim približavanjem svog umiranja, personifikuje nešto što svako od nas nosi u sebi od rođenja: strah od smrti.
Ali u kontrastu s tim, Negrica, iako promenivši čitav život sa svrhom izlečenja, na dnevnom svetlu, van pećine, neopterećena svojom bolešću, deluje sigurno u svoj holistički pristup, sjedinjuje se sa prirodom oko sebe, unutrašnjim okom opservira čudne, neotkrivene zakonitosti koje omogućavaju pričanje s vetrom, mnogo više od Stefana kod koga su primetni skepticizam i ironija pri svakom obraćanju majci. Ovu personu Stefan napušta tek u poslednjoj sceni s majkom, u zagrljaju, uz reči "moj hipik", u toj nepatetičnoj i efektnoj kulminaciji emocionalnog naboja koji se gradio tokom filma, gde se po prvi put vidi istinita, dirljiva priroda njihovog odnosa, u kojem je on, prvo i osnovno, njen dečak, a ona njegova mama.
I kao što to obično, na tragičan način, biva, da uzmemo za ozbiljno da nađemo u srcu i zauvek dodelimo počasno mesto nekom svecu našeg života tek onda kada nas napusti, i postane trajno nedostupan za nas, tako i Stefan, kroz ovaj svečarski film o životu i smrti, pokazuje da je, godinama nakon što je ostao bez majke, udahnuo, usvojio, razumeo, i odao počast životnoj filozofiji iza njene priče o vetru.
